Dva dana ranije, na Veliki petak, počela je jedna od najkrvavijih, ali i najherojskijih bitaka u kojoj su pripadnici Vojske Jugoslavije sprečili kopneni upad šiptarskih terorista i stranih plaćenika poreko albanske granice. Sve vreme njima su besomučnim bombardovanjem naših položaja podršku pružali NATO avioni.
Dan Vaskrsa, 20 godina kasnije, Srbija dočekuje sećajući se junaka koji su odoleli mnogostruko brojnijem neprijatelju. Jedan od njih, penzionisani pukovnik Vidoje Kovačević, borio se tada kao ratni načelnik čuvene 63, padobranske brigade i teško je ranjen. U ispovesti seća se kako je sve izgledalo...
- Kad su Šiptari na Veliki petak krenuli na Morine, a odmah zatim na Košare, naši vojnici nisu verovali da neprijatelj neće poštovati verski praznik. Bili su zbog toga na neki način i tužni, mislim da im je to dalo veru, snagu i čvrstinu – priča Kovačević.
Njega kako kaže, napad na Veliki petak nije iznenadio, jer Albanci nikada ništa nisu poštovali.
- S druge strane, napa pravoslavna vera je čista i mi smo uvek vodili računa da ne preduzimamo bilo kakve akcije ako neprijateljski vojnici slave neki veliki praznik. Moja brigada je u sastavu imala i katolike i muslimane – navodi pukovnik Kovačević.
Objašnjava da je u stvari karaula u jednoj uvali, u vrlo nepovoljnom položaju u odnosu na Albansku stranu. Oni su bukvalno mogli da bacaju kamenje na karaulu.
- Naš zadatak je bio da se vrati karaula Maja glaca, pored Rase košares, to je dominantan vis i ko drži njega, kontroliše deo prema karauli Morina i prema Padežu, tj. karauli Košare. Ispranirali smo akciju, rasporedili snage i krenuli u borbu.
Tokom akcije, Kovačević je teško ranjen. Bukvalno je pravim čudom ostao živ.
- Mnogo puta sam razmišljao šta me je ranilo. Kad sam se okrenuo video sam žuti krug i crnu tačku. Imali smo iskustva sa stranim plaćenicima u redovima šiptarskih terorista koji su imali puške sa potcevnim bacačem granata. To je mala granata, 40 mm. Pretpostavljam da me je ona udarila u šlem. Leva strana tela mi je stradala, glava, lice, pleksus, u telu i danas imam 60 gelera. Presečen mi je nervni sistem sa leve strane, vratio sam pokretljivost, ali nemam osećaj. Ostao sam i bez levog oka – opisuje pukovnik i nastavlja:
- Kad me pogodilo, u jednom trenutku osetio sam kratak i rezak bol. Užasno jak. Klečali smo iza žbuna i imao sam osećaj kao da se praznim, tonem, nestajem. Samo sam uspeo mom zameniku Čupku da kažem :”Čuvaj mi decu”. Na improvizovanim nosilima, pod borbom, vojnici su me izvlačili. U nekim trenucima sam gubio svest, a u nekim sam, kako su mi posle pričali, ja hrabrio vojnike: "Izdržite, možemo! Evo nas".
Kovačeviću su doktori ubacili 23 litre tečnosti da bi mu povratili puls i održali ga u životu. Izvadili su mu iz nogu dve vene i uspeli da prespoje arterije. Zahvaljujući njima, kaže, danas može da ispriča priču o herojskoj borbi junaka s Košara. Mnogi od njih nažalost, položili su živote da bi zaustavili neprijatelja i sačuvali Srbiju. Slava im i neizmerno hvala na tome...
Нема коментара:
Постави коментар