Dva dana ranije, na Veliki petak, počela je jedna od najkrvavijih, ali i najherojskijih bitaka u kojoj su pripadnici Vojske Jugoslavije sprečili kopneni upad šiptarskih terorista i stranih plaćenika poreko albanske granice. Sve vreme njima su besomučnim bombardovanjem naših položaja podršku pružali NATO avioni.
Dan Vaskrsa, 20 godina kasnije, Srbija dočekuje sećajući se junaka koji su odoleli mnogostruko brojnijem neprijatelju. Jedan od njih, penzionisani pukovnik Vidoje Kovačević, borio se tada kao ratni načelnik čuvene 63, padobranske brigade i teško je ranjen. U ispovesti seća se kako je sve izgledalo...
- Kad su Šiptari na Veliki petak krenuli na Morine, a odmah zatim na Košare, naši vojnici nisu verovali da neprijatelj neće poštovati verski praznik. Bili su zbog toga na neki način i tužni, mislim da im je to dalo veru, snagu i čvrstinu – priča Kovačević.
Njega kako kaže, napad na Veliki petak nije iznenadio, jer Albanci nikada ništa nisu poštovali.
- S druge strane, napa pravoslavna vera je čista i mi smo uvek vodili računa da ne preduzimamo bilo kakve akcije ako neprijateljski vojnici slave neki veliki praznik. Moja brigada je u sastavu imala i katolike i muslimane – navodi pukovnik Kovačević.
Objašnjava da je u stvari karaula u jednoj uvali, u vrlo nepovoljnom položaju u odnosu na Albansku stranu. Oni su bukvalno mogli da bacaju kamenje na karaulu.
- Naš zadatak je bio da se vrati karaula Maja glaca, pored Rase košares, to je dominantan vis i ko drži njega, kontroliše deo prema karauli Morina i prema Padežu, tj. karauli Košare. Ispranirali smo akciju, rasporedili snage i krenuli u borbu. Tokom akcije, Kovačević je teško ranjen. Bukvalno je pravim čudom ostao živ.
- Mnogo puta sam razmišljao šta me je ranilo. Kad sam se okrenuo video sam žuti krug i crnu tačku. Imali smo iskustva sa stranim plaćenicima u redovima šiptarskih terorista koji su imali puške sa potcevnim bacačem granata. To je mala granata, 40 mm. Pretpostavljam da me je ona udarila u šlem. Leva strana tela mi je stradala, glava, lice, pleksus, u telu i danas imam 60 gelera. Presečen mi je nervni sistem sa leve strane, vratio sam pokretljivost, ali nemam osećaj. Ostao sam i bez levog oka – opisuje pukovnik i nastavlja:
- Kad me pogodilo, u jednom trenutku osetio sam kratak i rezak bol. Užasno jak. Klečali smo iza žbuna i imao sam osećaj kao da se praznim, tonem, nestajem. Samo sam uspeo mom zameniku Čupku da kažem :”Čuvaj mi decu”. Na improvizovanim nosilima, pod borbom, vojnici su me izvlačili. U nekim trenucima sam gubio svest, a u nekim sam, kako su mi posle pričali, ja hrabrio vojnike: "Izdržite, možemo! Evo nas".
Kovačeviću su doktori ubacili 23 litre tečnosti da bi mu povratili puls i održali ga u životu. Izvadili su mu iz nogu dve vene i uspeli da prespoje arterije. Zahvaljujući njima, kaže, danas može da ispriča priču o herojskoj borbi junaka s Košara. Mnogi od njih nažalost, položili su živote da bi zaustavili neprijatelja i sačuvali Srbiju. Slava im i neizmerno hvala na tome...
Novica Spasić (40) iz Bojnika, koji je kao pripadnik specijalno izviđačko - diverzantske jedinice izgubio levo oko u žestokim borbama s albanskim i NATO snagama u aprilu 1999.godine, posle 20 godina se vratio na Košare!
Međutim, njegov boravak na Kosovu prekinut je iznenada jer su ga spazili Albanci, koji su, prema njegovim rečima, pokušali da izazovu incident.
- Oko sam ostavio na Kosovu, ali i mnogo saboraca. Vuklo me je srce da opet odem tamo i osetim onu istu emociju sa kojom sam se borio za svoju domovinu, svesno rizikujući život. Kada sam kročio na Kosovo, srce je počelo da mi tuče kao da će iskočiti iz grudi, a suze su mi oblile lice - ispričao je Novica Spasić.
- U Gnjilanu su me dočekali Srbi, koji su mi rekli: "Da nije bilo vas, ko zna šta bi bilo sa nama." Te reči su mi još jednom potvrdile da je naša borba vredela i da ne treba da žalimo ni zbog čega što smo izgubili - kroz suze govori srpski heroj i sa žaljenjem konstatuje da je Kosovo morao da napusti ranije nego što je planirao.
Naime, kada je sa sestrom Natalijom i zetom Draganom, koji su sa njim boravili na Kosovu, ušao u jednu samoposlugu u Gnjilanu, Novica je primetio da ga dvojica muškaraca namršteno posmatraju, a potom panično zovu nekoga mobilnim telefonom.
- Čim smo ušli u prodavnicu, primetili smo dvojicu muškaraca kako namršteno gledaju u mene. Uzeli su telefon i nekoga su pozvali, a moja sestra, zet i ja smoodmah napustili prodavnicu. Međutim, oni su potrčali za nama,a mi smo uspeli da uđemo u auto, nakon čega smo odmah napustili Kosovo - kaže Novica Spasić.
- Siguran sam da su me ti momci prepoznali, a ne smem ni da pomislim šta bi bilo da nismo pobegli. Uveren sam da su hteli da me linčuju. Već su mi palili automobil pre nekoliko godina, kada sam prvi govorio o golgoti koju smo prošli braneći svoju zemlju - kaže Spasić.
Novica Spasić ističe da mu je najveća želja da svoju decu odevede na more.
- Otkad sam ostao bez posla u sportskom centru u Leskovacu, svakodnevno šaljem biografiju na oglase za posao, ali mi niko ne odgovara. Najveća želja mi je da decu odevedem na more, jer ga nikada nisu videla - kaže Spasić.
Novica, koji je inače nezaposleni otac sedmoro dece iz Bojnika, nadomak Leskovca, živi od socijalne pomoći i skromne invalidnine, koja uglavnom odlazi na lekove. Uprkos nedaćama, on i supruga Jelena se trude da deci obezbede sve što im je potrebno za bezbrižno detinjstvo, a kako naglašava, najviše bi voleo da žive od sopstvenog rada.
- Rat nam je zauvek promenio živote, a njegove posledice svaki dan proživljavamo. Mnogi borci sa Košara su otišli u inostranstvo za boljim životom, ali ja nisam. Najviše na svetu volim svoju zemlju i nikada ne bih mogao da živim van Srbije - kaže on.
Iako nikakve privilegije nemam zato što sam se borio za domovinu, opet bih je branio sa istim žarom - zaključuje borac.
Na Tviteru i Fejsbuku je juče osvanula objava Ivana Antića, junaka sa Košara, u kojoj mu izvesni Tharak Dardani preti smrću, jer mu smeta, kako kaže što se Antić borio za svoj narod.
Naime, Ivan Antić se borio za Košare, 1999. godine, gde je i bio povređen. U ratu je bio sve vreme njegovog trajanja, ali je i ostao da brani most u Kosovskoj Mitrovici.
On je juče na svom fejsbuk profilu primio poruku, u kojoj mu je prećeno smrću. Izvesni Tharak Dardani mu je poslao poruku u kojoj mu preti da će ga naći "makar i na kraju sveta bio".
- Ivane, imam vas sve što ste bili na Košarama. Sve sam vas našao, znam gde živite, znam i vaše adrese i vaše familije. Bolje bi bilo da ste se predali, tada vam ne bi ništa učinili. Vi ste tuđu otađbinu branili. To je naše i kad tad se vidimo. Sad znam ko mi je ubio brata, snajperista. Platićete i vi i vaša deca da znate. I da ste na kraju sveta, bilo gde - pisalo je u poruci.
Za ovaj slučaj se pre svega saznalo kada je Ivan Antić, junak sa Košara, na svom Fejsbuk profilu objavio skrinšot prepiske.
Antić je objavio skrinšot fotografiju uz opis: "Evo da ti pomognem. Ulica Kralja Petra 1 90/17 Dođi..ili pošlji još nekog brata".
FOTO: Printscreen/ Facebook/Иван Антић
Naš portal je kontaktirao Ivana Antića. U razgovoru nam je rekao da je užasno što se ovakve stvari dešavaju.
Tarik Dardani, kako veruje Antić, lažni je profil sa kog mu je pretio. Ali, dodaje da ne misli da su pretnje lažne.
- Mi smo radili serijal koji se zove "Dosije Košare". Posle ovog serijala su počele da stižu pretnje. Ovo je bio prvi slučaj da mi neko preti na ovaj način, porukama na fejsbuku. A profil sa kog mi je pisano, istog dana je ugašen. Takođe, nije samo meni prećeno. Ivici Kolevu i Ivanu Spasiću Spaletu je prećeno sa istog fejsbuk profila - kaže Antić za naš portal.
Inače, Antić je bio lični telohranitelj majora Ljubinka Đurkovića. U ratu je bio i ranjen, kada je poslednjeg dana rata upao u zasedu.
- U toj zasedi su ubijeni civili koje sam ja stopirao da me prebace iz Peći do Prištine - rekao je Antić za naš portal.
On dodaje da ga ovo nije naročito potreslo, ali da je problem što se ne oseća sigurno, a živi u Kosovskoj Mitrovici.
- Pa ja na to ne bih obraćao pažnju da ne zivim na Kosovu. Ali, ipak zivim u Kosovskoj Mitrovici i lako mogu da dođu do mene - objasnio nam je.
Antić dodaje da voli svoju zemlju, ali i da mu je jasno da mnogima smeta to što su posle 20 godina opet progovorili o ovim dešavanjima.
Oni koji su preživeli čuvaju sećanje na ono što se zbilo na vrhu Prokletija.
Bitka za Košare jedna je od najtežih koje su se bile na području Kosova i Metohije.
Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ.
Cilj napada sa albanske strane (Operacija Strela) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada. Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM.
Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali.
O herojima koji su uspeli da odbrane ovu najbitniju tačku na Kosovu i Metohiji piše se stalno. Mnogo njih stradalo je u tim stravičnim borbama, živote su dali za svoju otadžbinu. Oni koji su preživeli pak čuvaju sećanje na ono što se zbilo na vrhu Prokletija.
Kako im je bilo znaju samo oni. Spavali su mahom nad vedrim nebom, a jedna slika prikazuje kako su oni zapravo živeli.
U opisu se navodi šta su preživljavali danima...
Vojnici spavaju pod vedrim nebom na granama u snegu. Nadmorska visina oko 2.000 m. Sneg u aprilu bio je dubine i do jednog metra, trajao je do maja meseca. Za 24 sata gore se smenjuju sneg, magla i ledena kiša. U snegu i na kiši mokri su držali položaje i po 48 sati! Magla je na planini bila toliko gusta da se našim jedinicama koje su se pele uz brdo dešavalo da priđu na manje od 10 metara od položaja terorista. U toj magli niko nikoga nije video i sretali bi se nekada na svega nekoliko metara. Takođe se dešavalo da neki naš vojnik zaluta u magli i ode do albanskih položaja. Jedna od najluđih priča je kada je zalutali Albanac ušao u šator sa našim vojnicima i seo pored vatre misleći da su to njegovi. Tek na svetlosti od vatre je shvatio da je grdno pogrešio. Predao se, bio je uplašen jer mu nije došla smena i mislio je da su ga napustili. Među Albancima je bilo mnogo onih koje rat nije zanimao, ali su bili prisiljeni i ucenjeni životima svojih porodica. Muška glava iz svake kuće morala je da bude pod oružjem ili da se otkupi u novcu, nije bilo hoćeš nećeš, ode glava!
Možda je to tačno, ali istina je samo jedna: heroji su svi koji su te godine dali živote za našu zemlju. A zašto se onda Košare posebno spominju?
Karaula Košare bila je najteža tačka za odbranu Kosova i Metohije od prodora Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). A na nju su poslati mladići koji su te godine služili redovan vojni rok. Poslati su na Košare sa svojih 19, 20, 21 godinom. Mladi, srčani i, najstrašnije od svega, bez ikakvog iskustva u borbama i ratovanju.
Foto: Knjiga "Junaci otadžbine", Ministarstvo odbrane
Odbranili su Košare. Poginulo je njih 108, a podaci o nekima tek se prikupljaju i konačan spisak biće objavljen u narednoj publikaciji Ministarstva odbrane.
Za NATO trupe koji su planirali da koriste vazdušnu luku, upad ruskih padobranaca bio je potpuno iznenađenje
U noći 12. juna 1999. godine, bataljon ruskih padobranaca je maršem iz Republike Srpske (BiH) na Kosovo, uspostavio kontrolu nad strateški važnim aerodromom Slatina u blizini Prištine. Za NATO trupe koji su planirali da koriste vazdušnu luku, upad ruskih padobranaca bio je potpuno iznenađenje.
Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija nisu planirale da dopuste Rusiji da učestvuje u mirovnoj operaciji na teritoriji autonomne pokrajine Srbije, ali su nakon marša padobranaca zapadne zemlje bile prisiljene da računaju i na interese Moskve. Komandant padobranaca Georgij Špak, komandant ruskih vazduhoplovnih snaga u periodu od 1996. do 2003. godine, govorio je za ruski medij kako se pripremao plan za upad na Slatinu, a taj intervju prenosimo u celosti:
Georgij Ivanoviču, kada ste dobili naređenje da pripremite jedinicu za pokret iz Bosne na Kosovo?
- Početkom maja 1999. godine, načelnik Generalštaba Oružanih snaga Rusije general Anatolij Kvašnin me pozvao kod sebe i rekao: "Hitno!". U njegovoj kancelariji, on mi je naredio da odmah odletim u bosanski grad Ugljevik, gde je bio štab mirovne brigade vazduhoplovnih snaga i da pripremim odred za zauzimanje strateškog aerodroma na Kosovu, što je jedina pista u pokrajini dugačka 2500 metara, koja može primiti bilo koji avion, uključujući i bombardere i teške vojne transportere. Ko kontroliše Slatinu, kontroliše celo Kosovo. Kvašnin je rekao da vreme operacije za zauzimanje aerodroma nije definisano, te da će moji borci delovati po njegovoj komandi. Dodao je: Spremnost za izvršenje zadatka je trajna, tajnost je potpuna. Ali to je bilo razumljivo.
Kvašnin je bio inicijator ove akcije?
- Mislim da nije. Naravno, Vrhovni komandant je znao za to, a onda je to bio predsednik Boris Jeljcin. Tada su nas "verovatni prijatelji" na Zapadu bili pritisnuli u svim smerovima, a na Rusiju su praktično prestali da računaju u međunarodnim poslovima. U tom smislu, na sve moguće načine, bili smo gurnuti u stranu od vruće tacke sveta u to vreme - bivše Jugoslavije. Amerikanci, Britanci, Francuzi, Nemci i Italijani odlučili su da isključe učešće Rusije u mirovnoj operaciji na teritoriji autonomne pokrajine Kosovo. Očigledno, u Jeljcinovoj pratnji bilo je ljudi koji su savetovali predsednika da udari pesnicom i da podseti svet da Rusi još uvek imaju barut u cevima.
Kako ste pripremili odred za upad na Kosovo?
- Ruski padobranci ne moraju biti spremni za borbu - oni su uvek spremni za to. Vojnici i oficiri u mirovnoj brigadi bili su kao već odabrani, bilo je potrebno samo da se razradi logistika akcije. Stigavši u Ugljevik, počeo sam aktivno da "hodam" sa komandantom brigade, pukovnikom Nikolajom Ignjatovim na lokaciji jedinice. U pokretu smo razgovarali o svim mogućim opcijama za izvršenje zadatka.
Košare
Foto: Profimedia
Da li ste se plašili prisluškivanja u kancelarijama štaba?
- Nismo se bojali, znali smo da se svi razgovori snimaju. U odvojenoj zgradi na teritoriji vojnog logora naše brigade bio je deo jedinica vojske SAD. Njena službena funkcija je komunikacija i koordinacija sa ruskom komandom, ali realno, špijunaža. Na kraju mog službenog puta u Bosnu, nakon što sam već razradio detaljan plan za upad na Kosovo, komandant brigade, ja i ostalo malo smo se našalili na račun Amerikanaca.
Na koji način?
Na sastanku komandnog štaba u štabu ruske mirovne brigade, pitam šefa obaveštajne službe (koji je prethodno bio upozoren): "Kako u slučaju neophodnosti, možemo blokirati treću američku oklopnu diviziju stacioniranu u blizini?" Glavni se diže i veselo izveštava: "Druže komandante, kompletna komanda i kontrola američkog sistema je kompjuterizovana. Ali glavni komunikacioni kabl nije na teritoriji dislokacije, već spolja, 50m od barijera. Ako se iseče, jedinice neće moći da primaju borbena naređenja." Zahvaljujem se oficiru na jasnom izveštaju i završavam sastanak. Ujutro, u četiri sata, probudili su me i pozvali da pogledam zanimljivu situaciju, kako tristo američkih vojnika brzo zakopava kabal i ubacuje ga preko ograde ...
Ali o predstojećem planu upada na Slatinu američke snage nisu ništa znale?
- Ništa. Nije bilo ni najmanjeg curenja informacija, ni sa naše strane, ni iz srpske vojne komande.
Zašto ste obavestili Srbe?
- Padobranska jedinica trebalo je da prođe veći deo marša putevima Jugoslavije, tako da je bilo nemoguće delovati bez koordinacije. Gledajući unapred, reći ću da su srpska braća organizovala zeleni koridor po na svojoj zemlji za našu kolonu. Takođe, automobili njihove vojne saobraćajne policije pročistili su put ruskim oklopnim transporterima.
Vi ste dali komandu za početak operacije?
- Ne. Vrativši se u Moskvu, izneo sam preliminarni plan akcije načelniku Generalštaba. Usvojen je u celini, detalji su zatim dorađeni od strane Generalštaba. Želim da naglasim da je operacija pripremljena veoma pažljivo.
Da li je postojao neki drugi plan u slučaju da NATO trupe uđu u borbu sa našom oklopnom grupom?
- Plan B nije postojao. Naši padobranci su otišli u Prištinu da pobede ili umru. Ali ruska vojna komanda i ja, lično sam imao čvrsto uverenje - oružani odgovor na zapanjujuću aroganciju Rusa od NATO-a ne bi usledio. Mogu biti dobri vojnici - Amerikanci, Britanci, Francuzi, Nemci, ali oni nemaju takve borbene kvalitete kao mi. Plus, mirovna operacija je bila međunarodna, tako da bi generali NATO-a izgubili puno vremena za koordinaciju akcija. U stvari, dogodilo se. Drskost je bila opravdana.
Kako je počela ta vojna operacija?
- Po prijemu uslovnog signala iz Generalštaba, komandant Ignjatov je počeo da deluje po planu. 10. juna, brigada je dovedena u stepen borbene gotovosti radi manevra. 1500 padobranaca je na standardnim vozilima jurilo po okolini nekoliko sati, što je bio paravan. Pod tim okriljem, oklopna vozila BTR-80 su se tiho kretala prema području koncentracije - do aerodroma ispod grada. Dodeljeni su borbeni kompleti - po dva za svakog borca i suvi obroci za deset dana. U četiri sata 11. juna kolona je počela da se kreće prema jugoslovenskoj granici. Operativnom grupom su komandovali general Valerij Ribkin i general Sergej Pavlov. Na teritoriji Srbije se pridružio general-pukovnik Zavarzin, koga je imenovao Glavni štab. Kretali smo se brzo, 80 km/h.
Nije bilo pokušaja zadržavanja konvoja na putu?
- Bilo je. Ali nije bilo potrebno usporiti zbog protivljenja NATO trupa. Američki izviđački sateliti otkrili su kretanje kolone kada je već prošla skoro dve trećine puta do Slatine. Dok smo Beograd brzo prošli, kasnije su kretanje ruskih snaga blokirali Srbi. Naučivši da se Rusi žure prema Kosovu, ljudi u svakom selu su izašli na put - žene i deca su ljubili naše oklopne transportere, plakali od sreće, pevali, davali vojnicima cveće i hranu. General Ribkin, sa kojim smo stalno bili u kontaktu, rekao mi je u dva sata ujutro da je nemoguće voziti se ulicama glavnog grada autonomne regije - Prištinom, jer je celo srpsko stanovništvo izašlo na ulice, putevi su bili prepuni slavljenika. Takođe, kolona je morala da uspori u selu Kosovo Polje. Na Slatinu su došli pred jutro.
Da li je bilo sukoba pri zauzimanju aerodroma?
- Jedinice jugoslovenske vojske su već otišle, ali članice NATO-a i snage kosovskih Albanaca još nisu došle. Delujući jasno prema planu, ruski padobranci zauzeli su sve strateške objekte, postavili barikade. Do 7:00 12. juna, aerodrom je bio potpuno obezbeđen, pod kontrolom. I uskoro je naišla patrola Britanaca. Mi smo samo nekoliko sati bili ispred njih!
Kakav je bio prvi susret sa NATO trupama?
- Kasnije sam bio prijavljen kao direktni učesnik. Britanski tenk "Čiftejn" je naglo stao pored našeg narednika. Nije se pomerio. Izašao je jedan engleski oficir i reko: "Gospodine vojniče, ovo je naša zona odgovornosti, odlazite!" Naš vojnik mu odgovara, da ne znam ništa o tome, da je na dužnosti sa naredbom da nikoga ne pušta unutra. Britanski oficir zahteva da pozove ruskog komandanta. Potom dolazi poručnik Nikolaj Jacikov. On takođe saopštava da ne zna ništa o bilo kakvim međunarodnim ugovorima, te da ispunjava naređenja njegove komande. Englez potom govori da će kontrolni punkt pregaziti tenkom. Ruski oficir komanduje vojniku sa bacačem granata: "Gotovs! Nišani"". Britanski oficir i dalje preti, ali je vozač tenka već počeo da pokreže tenk unazad... Ne možete uplašiti ruskog padobranca.
Da li je bilo još pokušaja da se iz Slatine izbaci naši?
- Komandant KFOR-a (međunarodne snage na čelu sa mirovnim operacijama NATO-a na Kosovu), britanski general Majkl Džekson dobio je komandu od komandanta snaga NATO-a u Evropi, američkog generala Veslija Klarka da porazi Ruse. Koliko dugo bi naši padobranci mogli da izdrže protiv 10.000 vojnika NATO-a koji su imali teško oružje i podršku avijacije? Sat ili dva na silu. Ali general Džekson je rekao istorijsku frazu: "Ne želim da budem krivac za početak trećeg svetskog rata." Na tome su se smirili. Nakon toga, pregovori su održani na nivou ministara spoljnih poslova i ministara odbrane, a Rusija je postala punopravni učesnik mirovne misije. Istina, nismo dobili svoj sektor na Kosovu. Ali naš vojni kontingent ostao je tamo do 2003. godine, dok se u Moskvi nije donela politička odluka o njegovom povratku u Rusiju.
Da li ste se kasnije sreli lično sa generalom Džeksonom?
- Da, više puta. Prvi put u istom junu 1999. godine, doleteo sam u prvom avionu IL-76 sa padobrancima, sa ciljem jačanja ruske grupe na Kosovu. Ni naređenje br. 1 nije prekršeno sa time, ali ja sam uvažavao tog generala.
Šta je broj 1?
- Američkim i NATO vojnicima u borbenim uslovima strogo je zabranjeno da piju alkohol. Istina, nakon obavljanja zajedničkih mirovnih operacija u bivšoj Jugoslaviji, u dokumentu se pojavilo pojašnjenje: "osim kod Rusa". Treba napomenuti da su američki generali bili zadovoljni što su dolazili u štab ruskih mirovnjaka u Ugljeviku i u kosovskoj Slatini. Ali ozbiljno, nakon naše demonstracije mišića na Kosovu, poštovanje zapadnih generala prema nama se primetno povećalo. I političara. Po prvi put u mnogo godina, Rusija je svima pokazala da bez nje svetski problemi ne mogu biti rešeni, da neće uspeti. Ali za mene je važnije da je tada, u junu 1999. godine, došlo do nezapamćenog porasta patriotske samosvesti i u Rusiji i u Srbiji. Ponovo smo se osetili snažnim, a Srbi su videli da nisu sami u svetu, da je njihova poslovica tačna, "Bog na nebu, Rusija na zemlji!" Srbija sada prolazi kroz teška vremena zbog svog prijateljstva sa našom zemljom. Ali ljudi tamo veruju da ih Rusija neće napustiti. I to je tačno. Ako smo krajem 1990-ih samo pokazali našu volju na Balkanu, sada uz volju imamo i snagu - rekao je Georgij Špak u intervjuu za ruski medij.
Mesto gde je Srbija zasijala sada u albanskim rukama.
Na društvenim mrežama se pojavila informacija potkrepljena fotografijama da Albanci ruše čuvenu karaulu Košare i po svoj prilici grade nešto drugo. Najverovatnije iz težnje da unište simbol svog velikog poraza, albanske vlasti su se bacile u građevinske poduhvate.
Na fotografijama uslikanim pre nekoliko dana se vidi mesto najveće bitke u modernoj srpskoj istoriji koje podseća na gradilište, a još uvek nije poznato šta Albanci planiraju da grade.
Bitka za Košare jedna je od najtežih koje su se bile na području Kosova i Metohije.
Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ.
Cilj napada sa albanske strane (Operacija Strela) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada. Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM.
Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su potpuno poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali.
