NIKADA VIĐENA FOTOGRAFIJA SA KOŠARA! U punoj RATNOJ OPREMI pod vedrim nebom - PREDAH od PAKLA (FOTO)

.

Oni koji su preživeli čuvaju sećanje na ono što se zbilo na vrhu Prokletija.

Bitka za Košare jedna je od najtežih koje su se bile na području Kosova i Metohije. 

Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ.

Cilj napada sa albanske strane (Operacija Strela) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada. Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM.

Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali.

O herojima koji su uspeli da odbrane ovu najbitniju tačku na Kosovu i Metohiji piše se stalno. Mnogo njih stradalo je u tim stravičnim borbama, živote su dali za svoju otadžbinu. Oni koji su preživeli pak čuvaju sećanje na ono što se zbilo na vrhu Prokletija. 

Kako im je bilo znaju samo oni. Spavali su mahom nad vedrim nebom, a jedna slika prikazuje kako su oni zapravo živeli. 

U opisu se navodi šta su preživljavali danima...

Vojnici spavaju pod vedrim nebom na granama u snegu. Nadmorska visina oko 2.000 m. Sneg u aprilu bio je dubine i do jednog metra, trajao je do maja meseca. Za 24 sata gore se smenjuju sneg, magla i ledena kiša. U snegu i na kiši mokri su držali položaje i po 48 sati! Magla je na planini bila toliko gusta da se našim jedinicama koje su se pele uz brdo dešavalo da priđu na manje od 10 metara od položaja terorista. U toj magli niko nikoga nije video i sretali bi se nekada na svega nekoliko metara. Takođe se dešavalo da neki naš vojnik zaluta u magli i ode do albanskih položaja. Jedna od najluđih priča je kada je zalutali Albanac ušao u šator sa našim vojnicima i seo pored vatre misleći da su to njegovi. Tek na svetlosti od vatre je shvatio da je grdno pogrešio. Predao se, bio je uplašen jer mu nije došla smena i mislio je da su ga napustili. Među Albancima je bilo mnogo onih koje rat nije zanimao, ali su bili prisiljeni i ucenjeni životima svojih porodica. Muška glava iz svake kuće morala je da bude pod oružjem ili da se otkupi u novcu, nije bilo hoćeš nećeš, ode glava!